Икона (грч. εἰκών, лат. imago – иконаликсликапредстава) – свети лик, света слика, у две димензије – представља Господа Исуса Христа, Пресвету Богородицу или свете које можемо насликати стога што су имали тело, а којима се клањамо или их поштујемо по начелу: „част дата икони прелази на онога који је насликан на икони“. Tемељ иконе или символичког приказивања јесте стварност Оваплоћења Сина Божијег: „И Логос постаде тело“ (Јн. 1, 14). Икона је последица Оваплоћења зато што је Христос „икона Бога невидљивога“ (Кол. 1, 15).

Седми Васељенски Сабор (788) одређује православно учење о иконографском представљању Христа, Мајке Божије, анђела и светитеља. Према томе, иконе нису поштоване на материјалној, суштинској основи (не поштује се икона идолопоклонички), него на темељу сличности представљенога лика са личношћу чије име треба да се напише на икони. Према томе, свако поштовање указано икони припада насликаној личности (оригиналу), а не материји од које је израђена. Иконама се указује почасно поклоњење (προσκύνησις), а не обожавање (λάτρια) које приличи само божанској природи. Природа Божија – Света Тројица – не може се сликовно представити, будући да је невидљива и без облика. Ипак, Отац се представља онако како се јављао у виђењима пророка и богојављењима Старога Завета (у виду младићâ приликом сусрета са Авраамом – Пост. 18, 1–3). Дух Свети се представља у виду голуба који долази приликом јављања Тројице приликом крштења Исуса Христа на Јордану (Мт. 3, 16).

У историји Цркве, особито у домену мисије катихизације и религиозног поучавања, иконе су имале одлучујућу улогу. Икона има: дидактичку функцију, будући да је иконографија сматрана катихизисом учених као и неуких; контемплативну функцију, јер сугерише и привлачи дух ка преображеном свету; посредничку функцију, зато што она предаје невидљиву силу светости живописанога. Из тих разлога иконе треба да се љубе и целивају са највећом побожношћу. У историји православља познате су чудотворне иконе, чија тајна остаје неоткривена.

У VIII веку, византијски цар Лав V Јерменин (813–820) започиње, под утицајем ислама, кампању против култа православних икона; ово гоњење познато је под именом иконоборство или иконоклазам (рушење икона). Монаси су се успротивили овој кампањи која је причинила велике штете православној иконографији. И поред тога што је Седми Васељенски Сабор у Никеји (787) идентификовао иконоборство као јерес, гоњење се стишало тек много касније. Да би се обележило обнављање поштовања култа икона и крај иконоборачког гоњења, царица Теодора установила је 11. марта 842. године Празник Православља. Данас се он прославља прве недеље Великога поста, кад се прави „вход“ са иконама и врши успомена на све оне који су се борили за православну веру: свете, патријархе и епископе, побожне цареве, учитеље, мученике и исповеднике.

Актуелна понуда Епархијске продавнице

Повратак на листинг појмова