Празник Благовести Пресвете Богородице један је од дванаест Господњих и Богородичиних празника. Црква Благовести прославља 7. априла/25. марта.
За разлику од већег дела житијских догађаја везаних за Пресвету Богородицу, о којима сведочи углавном апокрифно предање, о догађају који се прославља на празник Благовести – јављању Архангела Гаврила девојци Марији и њеном смиреном прихватању да кроз чудесно зачеће постане мати Богочовека – постоји јеванђелско сведочанство, истина само у једном, Лукином Јеванђељу (Лк. 1, 26–38).
Празник Благовести је празник радости дароване творевини, то је празник Оваплоћења Бога у људском телу. Свети Владика Николај пореди чудо Оваплоћења са чудом стварања човека. Као што при стварању Дух Божији оживљава прах земаљски и чини га живим човеком, тако и при чудесном Оваплоћењу Христовом, Божији Дух осењује тело једне девојке – које је ништа друго до прах земаљски – и од тог тела излази у свет Богочовек. И у једном и у другом случају земља, на коју је Свети Дух сишао, била је чиста и благословена.
Почеци овог празника су доста позни и обавијени тамом. Сачуване су беседе Св. Григорија Чудотворца и Св. Атанасија, сумњиве аутентичности. Вероватније је да почетак празновања пада у време процвата Богородичиног култа, у IV–V веку, али сигурна сведочанства долазе тек из VII века. Александријска пасхална хроника каже да је цар Ираклије на Благовести кренуо са војском на исток. Благовести се помињу у канонима Трулског сабора (692).
Као и на Истоку, и на Западу се Благовести славе 25. марта.
У датуму прослављања Благовести огледа се напор Цркве да у календарској хронологији оваплоти хронологију јеванђелских догађаја. Датум празновања Благовести – 25. март, пада тачно девет месеци пре датума Рођења Христовог – 25. децембра.
Химнографија Благовести везана је за најпознатија имена црквеног песништва – за Св. Андрију Критског, Св. Јована Дамаскина, Козму Монаха, Анатолија, Теофана. Једну литијску стихиру написао је и цар Лав VI Мудри (†916).
Благовести се поклапају са временом Великог поста или са пасхалним данима, тако да поредак богослужења Благовести представља можда најсложенији случај у Типику којим је предвиђено мноштво ситуација у којима се комбинују службе покретних празника и самих Благовести као непокретног празника. Кад год да падну, служба празника се не изоставља, и увек се служи потпуна Златоустова или Василијева Литургија. Карактеристично је и то да је Литургија спојена са вечерњем.
