Бадње вече (грч: Παραμονή Χριστουγέννων) јесте навечерје Рођења Христовог. Уочи Бадњег дана бди се, бденише и не спава – отуд му и назив у српском језику: бадњи, настало од б’дити, а то значи дан неспавања, бдења. На Бадњи дан строго се пости и по старом обичају једе жито са медом, у спомен на древну праксу припреме оглашених за крштење на празник Христовог Рођења.
Бадњи дан, бадње вече везано је и за народни обичај бадњака. Бадњак (храстова грана) се сече ујутру на Бадњи дан, а на вечерњој уочи Божића се спаљује. Бадњак јесте христијанизовани облик прехришћанског словенског обичаја поштовања светог дрвета. То је пример инкултурације јеванђеља, то јест „облачења“ јеванђелског садржаја у локалне, затечене форме, и истовремено христијанизовање народног предања. Тако је и освећење бадњака добило своје место на вечерњој служби, а и сам бадњак добио је дубљи смисао хришћанског символа.
Уношење бадњака у кућу на бадње вече такође је праћено народним обичајима, породичном светковином дочека Божића (Младог Бога, Младенца Христа) у којој велику улогу имају деца.
Богослужења на Бадњи дан укључују царске часове и Литургију Светог Василија Великог (изузев кад Бадњи дан падне у суботу или недељу), која почиње вечерњом службом.
