Богослужбено Јеванђеље (грч. Εὐαγγέλιον), које обично лежи на престолу, преко антиминса, назива се зато још и Престоним Јеванђељем. Оно садржи благовест све четворице јеванђелиста – Матеја, Марка, Луке и Јована, и подељено је на главе и црквена зачала (перикопе). Зачалима се називају делови за које је Типиком одређено да се читају на одређеним службама у одређене дане богослужбене године.
Читање јеванђелских перикопа (зачала) се у почетку вршило по слободном избору. Касније су створени системи перикопа по избору или у континуитету. Међутим, читало се из континуираног текста Јеванђеља, на чијим маргинама или припојеним таблицама су били наведени подела и време читања тих перикопа. Ови системи перикопа су се разликовали од места до места, али на основу неких индиција које постоје, можемо закључити да су веома древни. Касније су се, наравно, догодиле многе промене. Перикопе су у својој завршној фази издвојене из континуираног текста Јеванђеља и сачиниле су посебну литургијску књигу – Изборник (грч. Έκλογάδιον) или Јеванђелистар (грч. Εὐαγγελιστάριο) или, једноставније, Свето Јеванђеље (грч. Ἱερόν Εὐαγγέλιον) или Јеванђеље (грч. Εὐαγγέλιον), односно ову литургијску књигу која је данас у употреби. Дели се на два дела. Први део, са континуираним читањем Јеванђеља које је подељено на перикопе од Пасхе до Велике недеље, почиње Јеванђељем по Јовану, од Пасхе до Педесетнице, следи Јеванђеље по Матеју, од понедељка после Педесетнице до средине септембра, по Луки, од понедељка после недеље по Возвиждењу (Нова година) до почетка Велике Четрдесетнице, и по Марку, које се чита током Велике Четрдесетнице. Други део заузимају перикопе по избору према календару од 1. септембра до 31. августа, односно перикопе које се читају на велике празнике и спомене светих. Трећи део – нека врста додатка – садржи једанаест јутарњих васкрсних Јеванђеља и перикопе које се читају приликом вршења светих тајни и других обреда (крштење, брак, заупокојене службе, итд.).
Јеванђеље читају само чланови вишег клира (епископ, презвитер и ђакон). Оно представља самог Господа Исуса Христа, оваплоћеног Логоса Божијег, носи се приликом вршења литије, кади се, предмет је поштовања, држи се на часној трпези и окива се са нарочитом пажњом у сребро или неки други драгоцени метал са рељефним украсима. На крају је превладала пракса да се на предњем делу представља распеће, а отпозади васкрсење, тако да се чува или полаже аналогно карактеру дана, односно да ли је васкрсни или не.
